Internodium mailing lista

[mod's note: ljubaznošću Voje Rodića imamo priliku da pročitamo
integralnu verziju teksta napisanog povodom godinu i po dana od
početka ADSL-a u Srbiji. Prošlogodišnje statistike o tržištu ADSL-a
možete naći na: http://www.internodium.org/node/2447 --sloba]

ADSL u Srbiji

KORAK NAPRED, DVA KORAKA NAZAD

Domaći internet provajderi već godinu i po dana nude ADSL kao
savremeno rešenje za brzu, jednostavnu i pouzdanu vezu s internetom.
Gde smo danas i šta nas čeka u budućnosti?

Brzi pristup internetu polako pušta korene i u zemlji Srbiji. I dok
su, ne tako davno, u blagodetima broadband-interneta mogli da uživaju
samo zaposleni u firmama koje su iznajmljenom telefonskom paricom bile
direktno vezane na nekog od domaćih internet provajdera, u poslednje
vreme sve je više običnih "smrtnika" koji su ovu civilizacijsku
tekovinu uveli i u svoje domove. Iako "sporovozni" dial-up pristup
(veza ostvarena preko telefonske linije i klasičnog modema ograničena
na 56kbit/sec, "surfanje" po internetu, elektronsku poštu i tek po
koji multimedijalni sadržaj) predstavlja i dalje dominantan način
pristupa internetu za većinu rezidencijalnih korisnika, sve veći udeo
na tržištu imaju i servisi bazirani na neuporedivo bržim kablovskim,
bežičnim i ADSL vezama.

Haos koji vlada na tržištu bežičnog pristupa internetu, često sa
neregulisanim pitanjem legalnosti, tj. licence potrebne za korišćenje
odgovarajućeg frekventnog opsega zavređuje poseban tekst koji ćemo
ostaviti za neku drugu priliku. Kablovski pristup internetu polako
hvata zamah, pre svega zahvaljujući činjenici da kablovski internet
provajderi (pre svega SBB) imaju sopstvenu, od Telekoma nezavisnu,
infrastrukturu koju mogu da šire i prilagođavaju svojim potrebama.
Ipak, u ovom tekstu ćemo se osvrnuti samo na ADSL, broadband servis
koji se u javnosti najviše reklamira, pre svega zahvaljujući brojnim
internet provajderima koji ga distribuiraju krajnjim korisnicima.

START: Pođimo prvo od nekih činjenica: ADSL je u Srbiju došao krajem
januara, 2005. godine. ADSL je opšteprihvaćena skraćenica za
"Asymmetric Digital Subscriber Line" (asimetričnu digitalnu
pretplatničku liniju). Pomenuta asimetričnost predstavlja esencijalnu
karakteristiku ADSL-a: maksimalna brzina kojom "dovlačite" podatke sa
interneta (download) višestruko je veća od brzine kojom podatke
šaljete ka internetu (upload).

Inicijalne zasluge za dolazak ADSL-a na domaće tržište pripadaju
Telekomu – čitava ADSL infrastruktura pripada njemu i svi ADSL
priključci završavaju na Telekomovoj opremi, ali distribuciju servisa
"širokim narodnim masama" (bar za sada) vrše isključivo internet
provajderi. Trenutno su na raspolagnju tri brzine ADSL pristupa:
64/256, 128/512 i 192/768 kbit/sec (prva brojka predstavlja brzinu
uploada, druga downloada). Odnos 1:4 u korist downloada nije nešto što
diktira ADSL standard – količnik je izabrao Telekom a njegova
optimalnost je diskutabilna. Iako ćemo se lako složiti da je ovo za
red veličine bolje od onog što smo do juče imali preko old-fashioned
telefonskog modema, Srbija u tom pogledu i dalje zaostaje za svojim
najbližim okruženjem: slovenački Siol i hrvatski T-Com nude, na
primer, ADSL baziran na megabitnoj (1Mbit/sec) brzini (ADSL standard
podržava download od 7Mbit/sec i upload od 1Mbit/sec). Servis se
realizuje preko postojeće telefonske linije korisnika uz mogućnost
simultanog korišćenja klasične telefonske i internet veze.

Svedoci smo bespoštedne bitke koju domaći provajderi vode oko
sadašnjih i budućih ADSL korisnika: ozbiljne radio i TV kampanje imaju
SezamPro, Eunet, Beotelnet i drugi dok se još suroviji rat vodi na
webu, gde sve vrvi od novih ADSL paketa, boljih cena i dodatnih
servisa koji ADSL ponudu treba da učine atraktivnijom, sadržajnijom i
pristupačnijom. Treba napomenuti da prelazak na ADSL ne iziskuje
dodatnu investiciju u hardver od strane korisnika pošto provajderi
besplatno daju na korišćenje svu potrebnu opremu. Obično se nude dva
modela tarifiranja servisa: skuplji, usmeren na veće potrošače, koji
podrazumeva neograničeno korišćenje (tzv. flat model), i jeftiniji,
gde je količina prenetih podataka ograničena, uz naplatu eventualnog
prekoračenja. Najjeftinija "mesečna karta" za svet ADSL-a košta nešto
manje od 1.000 dinara a za maksimalan komfor potrebno je izdvojiti
nekoliko puta više.

U borbi za korisnike ponekad se ne biraju sredstva. Pojedini
provajderi iskrivili su čak i samo značenje ADSL skraćenice ne bi li
svoju ponudu pošto-poto izdvojili u odnosu na ostale (otprilike kao
kada biste rekli da JAT znači "Joke About Time", duhovito ali ne i
korektno). Takođe, koliko je autoru ovog teksta poznato, nijedan
domaći internet provajder (izuzev EUneta) nije obelodanio svoj
contention ratio (jedan od najznačajnijih tehničkih parametara
kvaliteta ADSL-a), iako je to u svetu uobičajena praksa.

OGRANIČENA DOSTUPNOST: ADSL još uvek nije zakucao na svačija vrata.
Servis je inicijalno bio dostupan korisnicima čije telefonske linije
završavaju na jednoj od osam glavnih beogradskih centrala. Nakon par
meseci, broj podržanih centrala je udvostručen, tako da je pokrivenost
Beograda dostigla 40% (širi centar grada). Danas je podržano 45
centrala u Beogradu, 17 centrala u Novom Sadu (od decembra 2005) i 5
centrala u Nišu (od februara 2006). Kada će ADSL stići i u ostale
gradove Srbije zavisi isključivo od planova Telekoma koji su nam
(uglavnom) nepoznati, ali je već sada jasno da u njima još uvek nema
mesta za manje urbane celine. Pritom ni činjenica da živite u jednoj
od tri navedene srpske metropole i da se nalazite na jednoj od
privilegovanih telefonskih centrala još uvek ne garantuje i ADSL
priključak: ukoliko imate telefonskog "dvojnika" ili je na vašu liniju
montiran tzv. PCM uređaj, moraćete da sačekate modernizaciju
telefonske infrastrukture ili da potegnete neku od svojih veza "tamo
gde treba".

Do sada je ukupno instalirano oko 23.000 ADSL priključaka (iako je
interes neuporedivo veći): 35% korisnika drži SezamPro, 25% EUnet, 12%
Beotel, 10% Neobee, dok ostali provajderi imaju simboličan tržišni
udeo (oko 20 provajdera ima ovu uslugu u svom portfoliju). Na prvi
pogled reklo bi se da je ADSL u Srbiji još uvek na svom početku ali da
taj početak obećava svetlu budućnost, kako Telekomu, tako i
provajderima koji su oslonjeni na njega. Činjenice, međutim, govore
drugačije: situacija je daleko od idealne i sve je više znakova da se
nad ekspanziju domaćeg ADSL tržišta nadvijaju tamni oblaci za koje su
ponajmanje krivi provajderi.

Pre svega, daleko zaostajemo u odnosu na svoj region. Početkom prošle
godine, kada su srpski provajderi počeli da realizuju prve ADSL
priključke, Hrvatska ih je već imala 31.500 da bi do kraja 2005.
godine taj broj premašio 100.000. Slovenija je u istom periodu
zabeležila rast sa 115.000 na 197.000 korisnika broadband interneta. A
daleko ispred je Mađarska koja u januaru ove godine "proslavila" i
400.000-tog korisnika ADSL-a. Apsoltune razlike između nas i sveta sa
kojim toliko volimo da se poredimo ne samo da se ne smanjuju već se i
multipliciraju. Zašto?

ADSL ISPOD HAUBE: Pođimo prvo od načina realizacije samog servisa.
Svaki ADSL korisnik priključen je putem svoje telefonske linije na
Telekomov "port" u nekoj od telefonskih centrala koje su osposobljene
za ovaj servis. Telekom, putem svoje mreže, povezuje ovaj port sa
mrežom internet provajdera za kojeg se korisnik opredeli. Provajder
nadalje obezbeđuje vezu krajnjeg korisnika sa internetom dodajući
usput čitavu gamu dodatnih servisa, u skladu sa sopstvenim
mogućnostima i sposobnostima. Korisnik ovu uslugu u celini plaća svom
provajderu, dok se Telekom namiruje kroz fakture koje ispostavlja
provajderima.

Ovakav način funkcionisanja servisa ne odgovara svim provajderima, pre
svega onima koji su godinama gradili službu tehničke podrške u želji
da probleme svojih korisnika otklanjaju u najkraćem mogućem roku.
Očigledno je da kvalitet ADSL usluge ne zavisi samo od kvaliteta
internet provajdera, već i od kvaliteta rada samog Telekoma, a to je
nešto što je manje poznato današnjim ADSL korisnicima koji vide samo
svog provajdera i od njega očekuju maksimalan kvalitet.

S obzirom da se servis u najvećoj meri bazira na Telekomovoj
infrastrukturi u čije stanje provajderi nemaju uvid, čest je slučaj da
korisnik ima problem, da on problem prijavi svom provajderu a da
provajder utvrdi da je sa njegove strane sve u redu. Na kraju se
ispostavi da je problem, zapravo, negde u Telekomu. Telekomova podrška
u ovakvim slučajevima je, blago rečeno, traljava. Otklanjanje kvarova
vrši se, najčešće, samo u radno vreme, a ponekad traje i nedopustivo
dugo (i preko tri nedelje). U takvoj situaciji nezadovoljan korisnik
svoju opravdanu srdžbu iskaljuje na svom provajderu (jer njemu plaća
račun), iako provajder tu malo šta može da učini.

Postoje i još drastičniji primeri Telekomove nebrige o postojećim ADSL
korisnicima. Relativno je česta situacija da se korisnik prilikom
reorganizacije Telekomove mreže sa telefonske centrale na kojoj mu se
nalazi ADSL priključak prebaci na tzv. "istureni stepen" (manju
centralu, bližu njegovom mestu stanovanja) gde često ne postoje
tehnički preduslovi za ADSL. Takav korisnik bez ikakve najave,
obaveštenja ili saveta, bilo od Telekoma bilo od svog provajdera,
preko noći ostaje bez svog ADSL priključka. Provajder gubi jednog
teško stečenog pretplatnika (u kojeg je već investirao dajući mu
opremu za rad), pri čemu su mogućnosti da se servis ponovo uspostavi u
relativno kratkom roku - simbolične.

PROVAJDERSKE MUKE: Problemi koji korisnike pogađaju usled nebrige
Telekoma još su i mali u poređenju sa problemima koje imaju sami
provajderi. Pre svega, Telekom provajderima uredno naplaćuje setup
(stvaranje tehničkih mogućnosti za ADSL), odnosno zakup određenog
broja ADSL portova (priključaka). Provajder, tipično, zakupljuje
portove u blokovima od po hiljadu i za svaki blok plaća Telekomu preko
dva miliona dinara, i to unapred, pre nego što nađe prvog korisnika.
Kada provajder ovaj blok potroši (tj. rasproda ga krajnjim
korisnicima), od Telekoma zakupljuje sledećih hiljadu priključaka i
tako redom. Teoretski, moguće je zakupiti i samo jedan ili dva ADSL
priključka, ali je onda cena za provajdera znatno nepovoljnija. Pošto
je margina profita inače mala, veliki provajderi praktično su
prinuđeni da uvek rezervišu veći broj priključaka.

Opisani model ne bi predstavljao problem kada bi Telekom uvek imao
"robu" koju naplaćuje mnogo pre njene "isporuke". U praksi, situacija
je sasvim drugačija. Polovinom jula Telekom je poslao dopis svim
internet provajderima u kojem "sa žaljenjem konstatuje" da na 14
beogradskih, četiri novosadske i dve niške centrale više nije u
mogućnosti da aktivira nove korisnike, kako se u dopisu kaže, "zbog
nedostatka slobodnih ADSL priključaka". Rešenje problema nedostajućih
priključaka se, prema Telekomu, može očekivati tek "za 2-3 meseca",
pošto Telekom ima "velike probleme prilikom ugovaranja i isporučivanja
potrebne opreme".

I tako je nastala paradoksalna situacija da provajderi, i pored toga
što su Telekomu unapred platili nešto što, objektivno, ne postoji,
nemaju način da dođu do krajnjih korisnika i tako povrate bar deo
značajnih sredstava uloženih u sam servis, marekting i nabavku opreme.
Ovo, istovremeno, povećava nezadovoljstvo potencijalnih korisnika koji
često i mesecima obijaju pragove provajdera u želji da kupe ADSL
servis, a provajdere ostavlja u očajanju. Mogućnost da provajderi sami
investiraju u kupovinu priključaka i tako pomognu i sebi i Telekomu i
korisnicima trenutno ne postoji jer tako nešto Telekom nije ni
razmatrao.

NARASTAJUĆI MONOPOL: Još jednom se potvrđuje da je domaći Telekom
jedinstveni "fenomen" na svetskom tržištu telekomunikacija. U Srbiji
postoji na desetine hiljada ljudi i preduzeća spremnih da, ne žaleći
novac, investiraju u bolji kvalitet svoje telefonske ili internet veze
prihvatajući sva "pravila igre" koja, uglavnom, diktira Telekom. Svaki
drugi "telekom" bio bi srećan da posluje na koliko-toliko platežno
sposobnom tržištu koje je gladno boljih i savremenijih
telekomunikacionih usluga. Pa ipak, Telekom pokazuje da u ovom
trenutku nije sposoban da ovakvu tražnju zadovolji, ako ne zbog
provajdera sa kojima sarađuje, a ono bar zbog sopstvenog profita.

Da stvar bude gora, Telekom najavljuje da će od jeseni (verovatno u
oktobru) krenuti da nudi ADSL priključke i samostalno, a ne isključivo
preko internet provajdera. I do sada su provajderi sumnjičili jedni
druge (a svi zajedno Telekom), da se raspodela siromašnih zaliha ADSL
priključaka ne vrši sasvim nepristrasno. Šta će se desiti kada
Telekom, koji u svojim rukama drži sve ADSL priključke, krene i sam da
ih prodaje ostaje samo da nagađamo. Verovatno se Telekomu neće desiti
da ADSL prodaje "na kašičicu", ravnopravno deleći sudbinu sa ostalim
ADSL provajderima. Pre će biti da će priključaka za Telekom biti u
izobilju, dok će se ostali provajderi otimati za mrvice koje padaju sa
stola. Uz to, Telekom ima dovoljnu finansijsku snagu da ADSL prodaje i
po "damping" cenama što može da uništiti mnoge male igrače na tržištu
i ozbiljno uzdrma čak i one najveće.

Mogućnosti provajdera da se bore protiv ovakvog stanja stvari vrlo su
ograničene. U direktnom sudaru sa Telekomom provajderi rizikuju da
izgube ili ozbiljno pogoršaju odnose sa partnerom bez kojeg objektivno
ne mogu (pomenimo samo da je velika većina provajdera otkazala svoje
međunarodne linkove i zamenila ih Telekomovim).

Bude li Telekom direktno ušetao na ADSL tržište, krajnji korisnici
verovatno će dobiti niže cene, bar inicijalno, što će mnogi pozdraviti
a Telekom svakako umeti da iskoristi u marketinške svrhe. Međutim,
iskustvo drugih nas uči da, na duge staze, niko ne treba da se raduje
daljoj monopolizaciji telekomunikacija. Jer, Telekom u svojim rukama
ima "i nož i pogaču", položaj i potencijal koji mu omogućava da
"zadavi" svaku konkurenciju, pa i onu na polju ADSL usluga. A ono što
je u početku jeftino kasnije, u nedostatku konkurencije, može da
ispadne višestruko skuplje, o kvalitetu usluge da i ne pričamo.

SVETSKA ISKUSTVA: Zakonska regulativa koja bi sprečavala dalju
monopolizaciju telekomunikacionih usluga kod nas ili ne postoji ili je
nejasna ili je čak i pospešuje. Od dugo najavljivane "demonopolizacije
i deregulacije" u sektoru telekomunikacija još uvek nismo videli
nikakav opipljiv boljitak.

Ključni problem ADSL-a i mnogih drugih internet (i ne samo internet)
servisa je u stoprocentnom monopolu koji Telekom drži u domenu last
mile infrastrukture. Prevedeno na prost jezik, reč je o bakarnim
paricama (local loops) kojima su korisnici povezani sa lokalnim
telefonskim centralama a koje se nalaze u ekskluzivnom vlasništvu
Telekoma. Provajderi bi rado investirali sredstva u nabavku dodatnih
ADSL priključaka, ali teško da mogu da naprave direktan prodor do
korisnika sve dok je Telekom jedini "policajac" na "poslednjoj milji".
Velike i naprednije države odavno su donele zakone po kojima
infrastrukturu "poslednje milje" mogu da koriste svi zainteresovani
operateri, pod jasno definisanim (uglavnom tržišnim) uslovima,
jednakim za sve. Ovaj proces, u svetu poznat kao Local Loop Unbundling
(LLU), omogućio je korisnicima da lako menjaju jedan "telekom" za
drugi, a telefonskim i internet operaterima da se bore za korisnika u
svako doba i na svakom mestu. U atmosferi zdrave konkurencije i
ravnopravne tržišne utakmice, kvalitet i raznovrsnost usluga rastu a
cene padaju na zadovoljstvo korisnika.

Ništa od toga mi nećemo imati sve dok se država ozbiljno ne pozabavi
problemom telekomunikacija. U našem slučaju deregulacija mora da
podrazumeva veće angažovanje države, više a ne manje zakona. Na
žalost, izgleda da naša država trenutno ima neka preča posla.

dipl. ing. Vojislav Rodić
Predsednik Udruženja Internet provajdera Srbije

:::